Pogrešan izbor

Sreten Ćirković

Pogrešan izbor

(Апологија једног бандита)

Wrong Choice: Apology of a Bandit

“I rode motorcycles fast, crazy fast. But not because I’m crazy.”

The book’s first sentence, translated from Serbian

The autobiographical confession of a man Interpol counts among the Pink Panthers. Written in a prison cell and smuggled out, a few pages at a time.

Delivery included. Arrives in 3–7 working days.

Neither villain nor hero.

Pogrešan izbor (Wrong Choice) is the autobiographical confession of a man known as a Pink Panther. From his own experience he writes about crime, adrenaline, freedom, family, faith and the consequences of his own decisions.

The author presents himself neither as a classic villain nor as a hero, but as a man full of contradictions: intelligent, well read and funny, yet someone who chose a road that finally led him to prison. Through stories from his life and reflections on society, he tries to explain how people justify what they do, and how the line between right and wrong blurs once we find a good enough excuse.

The book keeps returning to one question: how much are we shaped by our choices, and how much by chance, circumstance and the moment we decide to leave our own road.

“He is a bandit with a certain degree of “refinement”, but also a man of code, fully aware of his wrong choices.”

Nenad Simić, from the foreword

At life’s important crossroads there are no signposts.

From the epilogue

The signpost on the cover has five boards. Choose one and read where it took the author.

Lak put

“Back then you didn’t know that shortcuts lead you astray.”

An old monk, Prologue

Novac

“Diamonds are forever, but you don’t need them for a good and meaningful life.”

Srećko, as quoted by Nenad Simić in the foreword

Moć

“A man should never do everything he can, if it isn’t right.”

His father’s lesson, Part Two

Poštenje

“The adventurer and eternal adrenaline addict made an honest robber out of him.”

Nenad Simić, foreword

Sloboda

“So we set off on a trip that was supposed to last about fifteen days. For me it lasted thirty-eight months.”

Geneva, 2013

A man Interpol counts among the Pink Panthers quotes Pekić, Prévert, Tin Ujević and the Gospel of John. He rides a thousand-cc motorcycle at up to 300 km/h, and his destination is a monastery.

Quotes translated from Serbian.

A saga of pain and rock ’n’ roll

The author warns that his story is told out of order. Here the episodes are arranged in the order they happened.

  1. Ibar highwayPrologue

    A motorcycle, a monastery and a razor’s edge

    Early in the morning a “thousand-cc beast” warms up in the yard. He picks a monastery on the map of Serbia and rides there at insane speed. Lying on the grass outside the church, his helmet under his head, he asks himself why something drives him to live on a razor’s edge.

  2. ValjevoThe seventies

    A duet with Zdravko Čolić

    A boy from Mionica sings “Jedna zima s Kristinom” on stage with the biggest star of Yugoslav pop. His father, the officer under whom Čolić does his military service, refuses to “arrange” it: first Čolić has to hear the boy sing.

  3. Valjevo, a newsstandEarly eighties

    Belgrade Rascal’s Vehicle

    He buys his father the Sunday papers and reads the crime pages himself. One name keeps coming back: Dušan Prelević Prele. When Prele says in an interview that BMW stands for “Beogradsko Mangupsko Vozilo”, Belgrade Rascal’s Vehicle, a lifelong bond with the Bavarian machine begins.

  4. Geneva, Champ-Dollon2002

    A phone in a guitar

    The first of July, half past seven in the morning: arrest. His cellmate D., a Zemun rascal, has hidden a phone inside a Gibson acoustic guitar for years, and an escape attempt is organised through it. Years later he tells Vlado Georgiev that he and D. “studied together”.

  5. Belgrade, 27 March StreetLate summer 2007

    In reverse, in the downpour

    Around midnight, a cloudburst. A long-haired man rides a bicycle with no lights and looks a lot like Dado Topić. The author shifts into reverse and drives backwards beside him, window down, while they talk.

  6. CopenhagenSummer 2008

    Schizophrenia by the textbook

    After a failed jewellery heist he fakes paranoid schizophrenia, exactly as described in Prof. Jovan Marić’s textbook of clinical neuropsychiatry. He gets through the Rorschach blots and the elephant puzzle, then leaves the psychiatric ward through a cut in the fence, helped by his late friend Prota.

  7. Geneva, Rue du Rhône2013

    An easy job

    A call from Switzerland: “an easy job”. He promises his father, lying in the military hospital, that he will be back in three or four weeks. Then come the logistician Monsieur Jacques, Swiss patrols on time to the minute, and Eni, an art-history student. He will never see his father again.

  8. Düsseldorf2024

    A manuscript from a cell

    Special unit, special measures, no books and no visitors. Every few days the written pages vanish from the cell and travel to Belgrade through secret channels. That is how this book was made. The first pages were written back in 2021, in Belgrade’s “Specijala”.

In this book you will also meet Zdravko Čolić, Vlado Georgiev, Aca Lukas, Modelsice, Dado Topić…

Look inside

The foreword, the prologue and the beginning of Part One, exactly as they appear in the book.

The excerpt is in Serbian, the language of the book.

Prolog

Vozio sam motore brzo, ludački brzo. Ali ne zato što sam lud. U tim momentima, pogotovo onim koji su bili na ivici smrti (kada vozite motor brzinom 200–300 km/h, teško da biste preživeli sudar), osetio bih da pripadam, ne samo ovoj zemlji i trenutku vremena u kojem sam, već da sam deo kosmosa, večnosti, univerzuma. Sličnu percepciju doživeo bih i u crkvi i na samo još jednom mestu. Na sva tri mesta čoveka zapljuskuju erosna energija i uznosi i povezuje se sa svemirom. Tako je bar kod mene. Jedina razlika bila bi u tome što na motoru kroz krv šiklja adrenalin izmešan sa serotoninom, a u crkvi doživljavaš spokoj, milinu i mir. Na onom trećem mestu sve je izmešano i ulepljeno zajedno.

Order the book

First edition, print run of 1,000 copies. Prices are final, delivery included.

Currency

Paperback

€24

270 pages, soft cover. A limited number of copies has been signed by the author; while they last, we send them at no extra cost.

  • Delivery included. Arrives in 3–7 working days.
  • Ships from the EU, no customs.

Signed copies left: 100

E-book

€8.90

PDF and ePub for phone, tablet, Kindle and computer.

  • Download link arrives by email right after payment.
  • The same text as the paperback.

The book is written in Serbian (Latin script).

Card payments go through Stripe. We never see or store your card details.

Your country isn’t listed? Write to us at info@pogresanizbor.com.

Sreten Ćirković

Sreten Ćirković in a city square, pigeons landing on his arms.

Born in 1969 in Mionica, raised in Valjevo. In the late eighties he trained at the old Radnički club in Belgrade’s Crveni krst. Interpol’s special unit lists him as a known member of the “non-existent, yet so effective” Pink Panther gang.

“Liberally educated, well read and eloquent, with his intellect and powers of observation he could have reached the very top of honest careers,” writes Nenad Simić.

He wrote Pogrešan izbor in prison, in Belgrade and Düsseldorf.

Colophon

Publisher
Ostan, Mionica
Editor
Milan Lazović
Proofreader
Marija Vasiljević
Illustration
idea Nikolas Ćirković, realisation Florian Krevet
Editorial assistance
Danijela Petrović
Printing
Valjevo Print, Valjevo
Extent
270 pages, 20 cm
Print run
1,000
Year
2026

Questions

When will the book arrive?

Serbia: 2–4 working days. Bosnia and Herzegovina, Montenegro and North Macedonia: 4–10 working days. Croatia, Slovenia and the rest of the EU: 3–10 working days, shipped from the EU with no customs. Switzerland, Norway, Iceland, Liechtenstein and the United Kingdom: 4–10 working days.

How can I pay?

By card (Visa, Mastercard, Maestro), Apple Pay or Google Pay, and with PayPal when you pay in euros or Swiss francs. Payments go through Stripe. For delivery to Serbia you can also pay cash on delivery.

Is delivery included?

Yes. The price you see is final. Orders for EU countries ship from our stock in the EU, so there are no customs fees on arrival.

What do I get with the e-book?

Right after payment you receive an email with a download link for two formats, PDF and ePub. The link is valid for 30 days and allows up to 5 downloads.

Can I read it on a Kindle?

Yes. Send the ePub file to your Kindle with Amazon’s Send to Kindle service and it will appear in your library.

Are the copies really signed?

Yes. A limited number of copies has been signed by the author. While they last, paperbacks ship signed at no extra cost. You can see how many are left when you order.

What language is the book in?

Serbian, in Latin script. We are considering translations; leave your email below and we will let you know when one is out.

Can I return the book?

You can return the paperback within 14 days of receiving it. The e-book cannot be returned once downloaded. The details are in the terms of sale.

Who do I contact?

Write to us at info@pogresanizbor.com.

Nuremberg, March 2026. His final statement before the court:

Do I regret? No, I don’t regret – I have repented.

In the language of grammar, regretting is a comma, and having repented is a full stop

From the epilogue, translated from Serbian
€24

The excerpt is in Serbian, the language of the book.

Predgovor

Život kao klatno smrti

Sretenu Ćirkoviću Srećku pripada zaluga što je tokom godina svog slobodarskog života uspeo da na nesvakidašnji način „približi“ jedan velegrad i jednu varoš – Beograd i Mionicu. Put između njih, koji iznosi „tričavih“ devedeset kilometara, prešao je „punim gasom“ za trideset i tri minuta pred nekolicinom začuđenih svedoka. Izazivač sudbine i večiti tragač su se udružili, a hazarder u duši i zavisnik od adrenalina su bar na kratko dobili svoje smirenje.

Autora knjige koja se nalazi pred Vama, čitaocima različitih društvenih statusa, kulturoloških interesovanja i životnih opredeljenja, upoznao sam krajem osamdesetih godina proteklog veka. Od toga pa do danas prošle su skoro četiri decenije. Na kolektivnom i individualnom nivou egzistiranja ovo vreme je određeno različitim događajima, od kojih bi se poneki mogli smatrati i svojevrsnim „isečcima naše stvarnosti“.

Dinamični događaji koji na različite načine oblikuju i kreiraju karaktere pojedinaca skoro uvek bude pažnju okoline. Takav je slučaj i sa autorom knjige, poznatim Pink Panterom, koji nam iz ozloglašenog i strogo čuvanog zatvora saopštava deo svoje turbulentne životne ispovesti. Na iskren i neposredan način on nas upoznaje sa svojom prirodom koja nikada ne miruje, sa svim zapljuskujućim „talasima i burama“ kao i sa svim svojim pogrešnim izborima. Stojeći na vetrometinama događaja i na temeljima svojih uverenja, ne libeći se i ne izmičuči pred sudom javnosti, on nam prezentuje priču o preživljenim ožiljcima i opomenama. Uprkos zatvorskim rešetkama i pogrešnim izborima koji su ga zapravo tu i doveli, on nepokolebljivo kliče u slavu života.

Sa Srećkom Ćirkovićem upoznao sam se na beogradskom Crvenom krstu, gde je povremeno svraćao u S. D. Radnički. U istoriji i hronologiji sportskih zbivanja Radnički na Krstu oduvek je važio za mesto tradicije, poznato po izuzetnoj sportskoj eliti. Budući da je predstavljao „srce“ Crvenog krsta, u njegovoj su se blizini često skupljali i svoju snagu odmeravali momci „tvrdih pesnica“. Tokom tog vremena Srećka su privlačili različiti treninzi borilačkog i kondicionog sadržaja i ta sklonost se zadržala do današnjih dana. Ponekad je navraćao samo da oseti onaj prepoznatljivi miris i znoj koji se decenijama upijao u zidove „starog Radničkog“, ili da se sretne sa nekim od brojnih poznanika. Kako je uvek bio u žurbi i stalnoj akciji, nakon toga bi se izgubio u samo njemu znanom pravcu.

U godinama koje su usledile povremeno smo se viđali, najčešće u društvu naših zajedničkih prijatelja. Naravno, bilo je i odvojenih trenutaka gde bismo nasamo popričali, što je ponekad znalo da traje satima, jer je njegov duh oduvek bio višedimenzionalan i radoznao. Prelazili smo sa teme na temu, a razgovore bi uglavnom završavali ponekim kondicionim ili borilačkim treningom.

Jasno je da je Srećkova ličnost spoj neobičnih krajnosti. Ima tu „svega i svačega“, međutim, iako se možda na prvi pogled može steći utisak prividne haotičnosti, istina je ipak drugačija. Sve je kod njega uredno složeno, kao po folderima, čak i više od očekivanog. Liberalno obrazovan, načitan i elokventan, svojim intelektom i logikom zapažanja mogao je da se ostvari na samim vrhovima poštenih građanskih karijera. Međutim, avanturista i večiti zavisnik od adrenalina napravili su od njega poštenog pljačkaša, koji i sada zbog svojih krimogenih aktivnosti izdržava terete višegodišnje robije. „Dijamanti su večni“, poručuje Srećko, poput naziva kultnog filma sa Seanom Conerryjem, „ali ipak vam za dobar i osmišljen život nisu neophodni“. Sada, u godinama iskustva tako poručuje, ali sasvim je sigurno da nije tako oduvek mislio. Kao mlad jurio je svoj „poziv“ svuda po svetu i dokazivao se svojim „umećem“ pljačkajući po velikim svetskim metropolama. Ili je možda taj „poziv“ jurio njega i na kraju ga sustigao. Ko je koga u stvari tu izabrao? Šta je starije kokoška ili jaje?

Bilo kako bilo, ponekad se čoveku ukazuju ukrštene staze koje ga tegobno vuku čas s jedne, a čas sa druge strane, a ono s čime se tamo susreće su kao po nepisanom pravilu različiti oblici dobra i zla koji zajedno trče. Poneki na tim stazama borave samo misaono, dok su neki prisutni i sa konkretnim delima. Čovek se poput iznemogle skitnice može rukovoditi odabirom pogrešnih izbora plaćajući za to svakim korakom visoku cenu.

Kao internacionalni pljačkaš i lovac na dijamante, slojevit i kompleksan kao ličnost, Srećko se provlačio između „dobra i zla“ čineći i ono što treba i ono što ne treba.

Mnogi „od onih časnih“ koji se diče poštenjem i svojim funkcijama zarad interesa bi „zabili nož u leđa“ prijateljima i svojim bližnjima. S druge strane, Srećko bi u trenu dao „ruke i noge“ za svoje prijatelje, a verovatno u određenim situacijama čak i za one koje uopšte ne poznaje. Ima li veće žrtve i veće vrednosti od ove? E to je zapravo on, u celovitoj kompleksnosti sopstvenog bića, i to je osnovni razlog što pišem ove redove namenjene njemu. Jeste bandit sa izvesnom dozom „prefinjenosti“, ali je i čovek kodeksa u potpunosti svestan svojih pogrešnih izbora.

Nenad Simić

autor knjiga: „Samuraji – Odjeci ratničkog sna“ i „Duhovi srbalja“

nosilac visokog majstorskog zvanja u karateu – 7. dan

Svaka sličnost sa stvarnim događajima namerna je. Svaka sličnost sa licima iz stvarnog života uglavnom je slučajna. Sem u slučaju autora.

Ako bi ovaj tekst samo za jednog mladog čoveka bio njegov „put za Damask“, onda nije uzalud napisan.

Prolog

Vozio sam motore brzo, ludački brzo. Ali ne zato što sam lud. U tim momentima, pogotovo onim koji su bili na ivici smrti (kada vozite motor brzinom 200–300 km/h, teško da biste preživeli sudar), osetio bih da pripadam, ne samo ovoj zemlji i trenutku vremena u kojem sam, već da sam deo kosmosa, večnosti, univerzuma. Sličnu percepciju doživeo bih i u crkvi i na samo još jednom mestu. Na sva tri mesta čoveka zapljuskuju erosna energija i uznosi i povezuje se sa svemirom. Tako je bar kod mene. Jedina razlika bila bi u tome što na motoru kroz krv šiklja adrenalin izmešan sa serotoninom, a u crkvi doživljavaš spokoj, milinu i mir. Na onom trećem mestu sve je izmešano i ulepljeno zajedno.

Mogu reći da sam bio zavistan od takve energije. Morao sam uzeti svoju dozu. I to sam radio često spajajući motor i crkvu, a ponekad i ono treće. Ustajao bih rano ujutru, oblačio opremu za vožnju u svom fazonu i, dok se napolju greje zver od hiljadu kubika i od nekih 170–180 konja, tražio bih na karti Srbije manastir ili crkvu prema kojoj ću se uputiti tog jutra. Mašina u dvorištu prede dostižući radnu temperaturu, a ja stavljam pojas, biram kacigu i jaknu i molim se Bogu Gospodu da me sačuva od velikih iskušenja tog dana. Sledi vratolomna vožnja (o, koliko sam motora izlomio, samo da znate) do određene crkve ili manastira (nekada udaljenim i po 200–300 km) koje neću opisivati. A kad dođem, budem toliko iscrpljen da jedva skinem kacigu pre nego što sednem, ili čak legnem, na travu porte. Tada me stigne i oblije energija mesta na kojem pomalo vlada sila Svetog Duha, pa doživim obično drvo ili parče neba veličanstveno i postanem duboko povezan sa prirodom. U tom spokoju po mojoj glavi počinju da lutaju pitanja. Zašto mene koji uživam u milini izazvanoj pogledom na svetinju pred kojom se nalazim i upijam Božju blagodat kroz vedro nebo, lepotu svakog livadskog cveta, cvrkut štiglića, dodir obične trave na kojoj ležim sa kacigom pod glavom; dakle, zašto mene nešto (ili neko?) tera da živim život na oštrici brijača? Zašto me privlači ganjanje ovog motora brzinom 200–300 km na sat po Ibarskoj, i ganjanje sa milicijom po divljem zapadu. Možda najbolji odgovor dao mi je jedan stariji monah. Posle mog monologa o životu koji je u raskoraku sa onim što sam hteo živeti, ovako mi je rekao: „Po svetlom si ti putu hodio, jasnom i čistom, punom Sunca. Išao si ka svom cilju, da kažemo da je to jedna palata na brdu, doduše malo podalekom, ali dostižnom. Ti si hodio, svetlo te vodilo, znao si gde ideš. Međutim, video si i neku gustu šumu koja je mimo puta. Ti, pametan kakav vidim da jesi (i danas se pitam beše li to sarkazam), izračuna da ćeš njome stići mnogo brže do palate. Videlo se da je to moguća prečica. Tad nisi znao da prečice vode na stranputice. Mogao si brzo da se opasuljiš. Dakle, uđe ti u šumu. Na početku bi ti prijatno i lepo. Hladovina, a nema puno mraka. Tu i tamo prhne neka ptičica, protrči sitno zverče, blizu žubori i neki potok… ma idila. I ti sve dublje zalaziš. Ne primetiš da ’ladovina postaje tama, skoro pa mrak. One sitne dopadljive zverčice nestaše. Sad se oglašavaju vuci, medvedi se čuju i riču divlje svinje. Beži nazad! Beži nazad dok se još nazire ono svetlo i dok još možeš da se vratiš na put. Tako bih ti rekao da sam bio tu. Al’ nisam. A ti, ti, ponesen taštinom, kažeš samome sebi – a, to ti samo misliš da je tako. U stvari zajah’o te lukavi rogonja, pa ti veze u uvo: ‚pametan sam, hrabar sam, umem da se snađem, naći ću ja stazu ovde, nisam lud!‘ I, prevari te, crni sine! Ne pomišljaš da se vratiš na svetlo dok još vidiš. Al’ ne pomišljaš ni da ćeš po mraku da se batrgaš, da u toj šumi možeš da natrčiš na divlje zveri koje će da te rastrgnu ili na vrzinu, na jendek neki u kom obe noge mo’š da slomiš, pa da se tako slomljen vučeš po mokroj travurini, u živo blato da upadneš i na kraju u očaju koji će te snaći, i dušu da izgubiš. A trebao si se samo okrenuti i vratiti na svetlo.

Jer je jedan put, istina i život, a to je ono svetlo:

‚Svetlost svetli u tami i tama se ne obuze!‘ (Jovan, 1.5)

Jel tako rođeni, zar to ne bi bilo lakše?“

Pred vama je deo priče iz tame jedne „šume“.

Ova priča će ići anahrono jer to što sad čitate nije početak. Početak je napisan u takozvanoj Specijali – Okružnom zatvoru Suda za organizovani kriminal u Beogradu – tokom šest meseci koje sam tamo proveo zbog… videćete zbog čega. Na to parče mog života naići ćete kasnije, a sada ću vam ispričati šta se desilo 2013. godine.

Pravi početak bi ova saga o bolu i rokenrolu, sreći i nesreći porodice, akcijama i atrakcijama moje malenkosti – koju, usput budi rečeno, njuške iz Interpolovog specijalnog odeljenja za nepostojeću, a tako efektnu bandu Pink Panter tretiraju kao poznatu i zaje*anu – imala u 1993. godini. Ali ako bih krenuo od prapočetaka, ko zna u koji žanr bismo skliznuli, a nas zanima akcija. Zato pustite plejlistu Djanga Reinhardta i zavrtimo ciganski ringišpil mog sećanja u 2013. godinu.

I

2013.

U januaru mi pasoš oduzima smeće Z. T, koje vrši dužnost sudije na moju nesreću, mislim korumpiranog sudije u beogradskoj Palati pravde. To je jedan od njenih koraka napravljenih radi oslobađanja dede koji me zamalo ubio svojim prolaskom kroz crveno svetlo na beogradskoj aveniji. Život je izgubio moj suvozač na motoru.

U februaru mog dobrog, karakternog i pravednog oca, penzionisanog pukovnika JNA, smeštamo na VMA zbog one najgore dijagnoze.

Par dana posle toga dobijam poziv iz Švajcarske:

„Drug, ima ovde jedna laka radnja, čuke tri-četiri konja franaka, znam sve detalje. Dolaziš?“

„Naravno da dolazim!“

Pozdravljam se sa ocem uz obećanje da se brzo vraćam. Najdalje za tri ili četiri nedelje. Tako je trebalo biti po mom planu, ali nažalost nije bilo. Tada nisam ni slutio da oca vidim poslednji put.

Neverovatno je kako jedna mala grudva bačena na padinu kojom ste izvodili razne slalome i vratolomne spustove pokrene lavinu koja vam napravi dar-mar od života. Posle, neko se iskopa, a neko ostane tropa – zauvek. A i ako se izvučeš, uvek ostane ponešto zbog čega te savest grize kao Baskervilski pas, krvavo, do kraja života. Grudvu je ispustila moralna prostitutka gospođa Z. T. Pogađate, zbog oduzetog pasoša nisam stigao da odem i da se vratim na vreme. Kao za inat nisu radile one staze koje idu mimo zakona. Otac je preminuo, a ja nisam bio tu da obavim osnovnu dužnost prema svom roditelju.

Zbog nemanja pasoša nekoliko meseci kasnije privešće me policija u Bazelu da mi uzme otiske i tad… ali hajdemo pre svega na moj dolazak u Švicu, tačnije u Ženevu.

Prvo da razjasnimo kako se odvija situacija nakon što vam stigne „poslovna“ ponuda. Kao i svaka radna, vojna ili neka treća ozbiljna akcija i ova mora da ima strategiju i tačan plan kojim se stiže do cilja. Jedina razlika između, na primer, vojne i ove moje je u tome što ne stojim mirno pred nekim oficirom i iznosim mu detalje tog plana, nego sedim u bašti svog kafića, pijuckam burbon sa kolom i savetujem se sa drugom šta ćemo i kako ćemo.

Ovde je bilo nekoliko tih „kako?“: Kako ću da izađem iz zemlje? Ne zaboravite, nemam pasoš. Kako da uđem u EU? Kako, tj. kuda, iz EU u Švajcarsku? Kakav alat uzeti za drpisanje motora i auta potrebnih za šljaku? Ili koga naći da to obavi? Kakva dokumenta uzeti za kretanje kada tamo stignem? Da li nositi lažno oružje, kao i obično, ili pravo? Navodno, postojala je velika mogućnost konfrontacije sa murijom. Zatim stan, sredstva komunikacije, logistika… svuda po jedno – šta i kako?

Detalji o samom napadu na juvelirnicu donose se na licu mesta i prava su pesma u odnosu na prethodno navedene rutinske neophodnosti. Za razliku od njih, koje svako može da obavi, nju ne može da otpeva svako. Po njoj se vidi ko je Frank Sinatra, a ko žaba kreketuša. Sa Frenkijem si kod kuće, brojiš lovu, piješ šampanjac i razmišljaš kako da je potrošiš. A sa žapcem si u mračnom sivilu pritvora i razmišljaš šta da kažeš istražnom sudiji. Na licu mesta rešavaš sitne, a u stvari za uspeh najbitnije detalje koje ne vidimo svi isto. U tome je kvaka! Kada napasti, kuda doći, kojim putem otići, koju ulicu odabrati kao alternativni izlaz, gde ostaviti čist auto, šta kojim redom koristiti, gde ima kamera, gde nema, gde se presvući… gde, gde, gde?

E, ko dobro sagleda sva ta „gde“, taj da i dobar odgovor na zadatu temu, pa se rezultat broji u kešu. Ko ne da, obično bude u problemu. Znači nije sve u mu*ima, ima nešto i u talentu – pričam o centarforu, ostalima su dovoljna i mu*a. I u onom što je takođe veoma važno, u sreći. Ako taj dan kad si rešio da napadneš, Bog reši da nije s tobom, džaba ti sve. Neka ti je plan filigranski precizan i sto posto perfektan – DŽA-BA!

Čudi vas da se jedan bandit poziva na Božju pomoć? Priznajem, jeste pomalo kontradiktorno. Nameravaš da prekršiš jednu od Njegovih zapovesti, a ne samo da se nadaš da će da bude na tvojoj strani, nego ga prizivaš i u pomoć. Ali! Jeste li primetili da uvek postoji neko „ali“ koje nam dođe kao pojas za spasavanje? Pitate se „spasavanje čega“, pa kako čega – savesti! Držeći se tog „ali“ preplivamo sa obale grešnika na obalu pravednika modelirajući logiku situacije po mogućstvima sopstvene pameti. I vere.

Otkad smo se uspravili na dve noge i počeli da mislimo, uviđamo da stvari ne idu uvek onako kako mi hoćemo. Čak i kad sve uradimo apsolutno sigurno kako treba, može da se desi da ispadne kako ne treba. I tako smo u pomoć počeli da dozivamo bogove, sve dok nismo uzrasli do jednog Boga. Njemu se pomolimo sa istom usrdnošću i nadom u njegovu pomoć i kad se spremamo na mrska mu nedela i na bogougodna dela.

Kažete da nije tako? Dobro, jeste li zaboravili kad ste onomad posvedočili na sudu da kum Mile nije prošao kroz crveno kad ga je opalio onaj kamion? Jeste li zaboravili kako ste pre svedočenja u sebi zamolili Boga da se ne provali da lažete? Jeste li zaboravili? Niste. E pa, hvala lepo. A Bog kaže: „Ne svedoči lažno“. Jel ni to niste zaboravili? A ono kad vas je komšija Cole uhvatio u švaleraciji sa komšinicom Cicom? Jeste li zaboravili kako ste molili Boga da Cole ne kaže vašoj ženi? Niste? A jel kaže Bog: „Ne čini preljubu“? Kaže. A kad si drpio u prodavnici paklu marlbora? Doduše, jeste nekom ispala iz korpe kad si je stavio u džep, ali ipak je nisi platio. Jesi li to zaboravio? Ok, nisi. A jel kaže Bog: „Ne kradi“? Kaže. Zar mu se nisi obratio, kada si trebao proći pored one kapije što pišti, rečima: „Daj, Bože, da se ne osramotim, neću ovo uraditi nikad više.“ Jesi. Izvinite što pređoh na „ti“, ali sad biste se složili sa mnom da ipak tražimo njegovu pomoć u svemu. Hvala.

Znam vaše razloge za početno poricanje, čak ih i razumem. Kum Mile nije oštetio kamion i znali ste da ne terete vozača kamiona – rekli ste da je već bio u raskrsnici. Znam, znam, dali ste mu i neku lovu. A komšinicu Cicu ne biste ni takli, a kamo li na racku natakli da niste sa pajtosima popili sedam hladnih piva pred prodavnicom ispred zgrade. I baš tad je naišla ona, onako jedra i bujna, kupila sladoled, pozvala vas, sve kroz lizanje korneta, da joj popravite neki kurcšlus u stanu. I ništa ne bi bilo da joj u stanu ne iscuriše kapi sladoleda u dekolte. Tad vas je upitala, onako k*rvanjski: „Hoćeš da obrišeš, zauzete mi ruke?“ Šta da obrišeš, ti vidiš da te ona zove da je od kur*a zbrišeš. I bi tako. Samo, naiđe Cole, pa posle zoveš Boga u pomoć. I to za marlboro razumem. Nije bio u rafu, samo ste ga podigli. To, takoreći, i nije do vas. I Boga ste prizivali „tek onako“, da vas spase od sramote koja nije do vas.

U svačijem životu ima bezbroj takvih primera, samo su nam naši gresi u sopstvenim očima sitni, skoro nikakvi, pa nisu ni vredni pomena, ali zato tuđi… Podsetiću vas da Bog ne meri ljudskom merom. Greh je greh, ma koliko vam se činio sitnim uz rame je sa mojim. Tako da polažemo ista prava da tražimo njegovu pomoć pri našim brljotinama. Iskustvo, ne nužno naše lično, pokazalo nam je da Bog može sve, a i mi možemo ponešto uz njegovu pomoć. Ali! Ako on nije na našoj strani, džaba nam sve, sve je uzalud. Zato bih ga ja pre svakog rokenrola (tako doživljavam i tako zovem naše avanture) zamolio da bude sa mnom. I bio je. Do 2002. godine non-stop, a od 2013. samo na šljaci. Posle je sve na razne volšebne načine odlazilo u pi*ku materinu. Mislim na rokenrol priču, a u normalnoj priči podario mi je sinove koje volim, ženu koju obožavam, snagu da i dalje stojim uspravno posle svih životnih nokauta (sada je 2024. dok ovo pišem, svašta je bilo) i veru! Veru i u Njega i u novi početak.

Izvinite na ovoj digresiji. Idemo punim gasom u 2013. Ups! Umalo vam ne osvetlih moje „ali“. U Jevanđelju po Jovanu 16.12, nailazimo na ove Isusove reči: „Još vam mnogo toga imam reći, ali sad ne možete nositi.“ Mislim da jedna od tih stvari „koje ne možemo nositi“, tj. razumeti i pravilno prihvatiti jeste: zašto je svet stvoren sa toliko gladnih, poniženih i jadnih na jednoj strani i toliko bogatih, bahatih i bezobzirnih na drugoj? I kad to ne razumeš, još manje razumeš zašto bi bio greh bar uštinuti nekom pljačkicom te perverzno bogate kapitaliste koji drugim kapitalistima, isto tako sramotno bogatim, po svojim prodavnicama nude čuke vredne i po nekoliko stotina hiljada evra? A ovi se razmeću, kupuju i pišaju po sirotinji.

Verujem da Bog nema ništa protiv kad onda dođemo mi, klepimo ih za milion, dva, tri, kako kad, i tako se mi popišamo po njima. Mislim, nije sve u lovi, ima nešto i u pravdi. I zato mu se uvek pomolim da prođe sve OK, ali šta god da bude, neka bude po volji Njegovoj. Hajdemo sad u vremeplov!

Nisam vam rekao još jedan razlog za brz povratak – mom mlađem sinu te 2013. bližio se prvi rođendan. Zar nije bilo bolje sačekati, biti kraj oca, napraviti rođendansku feštu pa onda otići? Jeste. Ali već dugo sam kuburio s lovom i nisam smeo ovo da propustim. Kafić nije pravio neku kintu, a pojavila se lane i jedna urgentna akcija na jugu, pa sam ga prodao. Sve šeme koje sam petljao ispadale bi na kraju triper kombinacije. Potrošio sam i vreme i lovu i živci su mi bili na ivici. Ovo je došlo kao letnja kiša, osvežavajuće i životodavajuće (lova je život u neku ruku). U džep bih gurnuo minimum dvesta hiljada somića evrića. I još nešto! Nekako bih ja i sačekao bez obzira na lovu – zna se šta je preče, ali poziv je važio za sad i odmah. Odmah sam i pristupio ubeđen da ću se vratiti kući vrlo brzo.

U Švici me je sačekao beogradski mangup koji me je i pozvao na ovu šljaku. Kada smo preliminarno utvrđivali zadatke, reče da će imati kvalitetnog omladinca ako ne bude on išao sa mnom unutra. Poslao mi je adresu radnje, pa sam na Google Mapsu češljao taj deo grada, a dobio sam i slike iz radnje. Kad sam sve prostudirao, rezultat je govorio da je priča za nas mačiji kašalj iliti luk i voda, tj. pi*kin dim.

Neko bi rekao da mesto nije dobro jer je lokalna murija udaljena stotinjak, do sto pedeset metara. I to poveća stanica. Ali mi smo, da ne kažem ja, uvideli prednost koju je davala blizina jednog parka, a zatim, malo dalje, zgrade univerziteta sa uobičajenom studentskom gužvom. A gužva je, zna se, majka Mara.

Po mojoj proceni biću kući petnaestak dana nakon dolaska u Švicu. Dan-dva trebaće mi da se adaptiram, tri-četiri da potvrdim i utvrdim već viđenu situaciju, pet-šest da se ukaže pravi momenat za napad i posle još dva-tri dana da se vratim. Sve super!

Imao sam već u glavi momka kom ću ponuditi da krene sa mnom kao operater za nabavku potrebnih prevoznih sredstava, od trotineta do kamiona, pa šta ustreba. Nazovem ga sa pitanjem: „Hoćeš li?“, kaže: „Neopozivo DA!“ Bio je stabilan i pouzdan, profi ganjao motore i imao kombinaciju za prelazak preko grane. I to obe. Brzo smo se dogovorili. Rekao mi je šta sme i šta ne sme. Ovo za šta mi je trebao – i sme i hoće. Drugom prilikom bi i više. Ako bi bio potreban, odazvaće se, reče. Momak se zvao Mrle.

Tako smo krenuli na put koji je trebalo da traje petnaestak dana, a za mene je potrajao trideset osam meseci.

This is where the excerpt ends.

The rest of the story is in the book: Geneva, Copenhagen, Belgrade, Düsseldorf and Nuremberg.

Your order

Edition
Copies
1
Delivery address

Contact
Payment

Card payments go through Stripe. We never see or store your card details.